Doba samorazumljivosti kapitalizma se približava kraju. U drugoj polovini 70-ih godina 20. veka, kada se u ”razvijenom” svetu završilo doba brzog i stabilnog ekonomskog rasta, počeo je napad sila kapitala na radnička prava, koji traje do dan danas. Osnova za opravdanje kapitalizma je počela opadati, stoga su apologeti kapitala sve više bili prisiljeni pravdati postojanje kapitalizma púkom činjenicom njegovog postojanja. Pomoću činjenice da se kapitalizam, nasuprot realno postojećem socijalizmu, nije srušio, iako su ga često morale spašavati fašističke bande i vojne hunte, oni brane tezu da alternative jednostavno nema i da u ime daljnje akumulacije kapitala moramo biti spremni na svaku žrtvu: rastuću nejednakost, siromaštvo većine svetske populacije, teror diktatora i opustošenje prirode.

Pokušaji rešavanja trenutne krize potvrđuju da, u kapitalizmu, privreda nije sredstvo za povećanje kvaliteta života, već je ljudski život sredstvo za širenje akumulacije kapitala. Kriza nije izuzetak u delovanju kapitala, nije smetnja u samoregulaciji tržišta i nije posledica naglog rasta brojke lenjih, korumpiranih, nepreduzimljivih i generalno nekonkurentnih pojedinaca, već je sredstvo sa kojim kapitalistička privreda ostvaruje svoju prevlast nad društvom i prirodom. Nemamo posla sa privrednom krizom, već sa periodom koji normalno delovanje kapitalizma zahteva – da se u ime očuvanja profita reši poslednjih ostataka bremena demokratskog nadzora, radničkih prava i javnih službi. Političke elite ne raspravljaju o tome kako upregnuti privredu ne bi li se postigao što puniji razvoj svakog pojedinca/ke i kako bi se zadovoljile društvene potrebe, već nagađaju koje još žrtve zahtevaju sile koje ne možemo nadzirati niti razumeti.

No, mistične sile, koje obitavaju u finansijskim i drugim tržištima, ne crpe svoju moć ni iz čeg drugog do iz ljudskog rada u kontekstu određenog uređenja društvene produkcije. Zbog ovakvog uređenja koje pojedince/ke otuđuje kako jedne od drugih tako i od proizvoda svoga rada, ti proizvodi se osamostaljuju i stoje naspram nas kao tuđa, nerazumljiva i nesavladiva sila koja zastrašuje čas u obliku finansijskih derivata, čas u obliku kamatne stope na državne obveznice. Razvoj nauke i obrazovanja već danas nudi tehnološke mogućnosti za iskorenjivanje siromaštva, skraćenje radnog vremena i održivi razvoj, ali će to sve ostati samo gole mogućnosti ako se društvene moći budu iscrpljivale u konkurentskom ratu i ostajale podređene slepom diktatu uvećanja profita. Vreme je da zacrtamo drugačiji put razvoja u kojem će demokratsko upravljanje privredom biti sredstvo za dostizanje društvenih ciljeva, a ne obratno, i u kojem će vodeće načelo biti solidarnost a ne konkurentnost.

Šta je demokratski socializam?

Naš cilj je uspostavljanje društveno-ekonomskog sistema utemeljenog na neposrednoj demokratiji u politici i ekonomiji, te na demokratski planiranoj proizvodnji. U pitanju je, dakle, sistem proizvodnje i raspodele koji će biti u skladu sa potrebama svake pojedinke i svakog pojedinca, te društva kao celine, i koji će uzimati u obzir nosive kapacitete i uslove regeneracije okoline.

Demokratski socijalizam ne razumemo kao utopijsko društveno stanje u neodređenoj budućnosti, već kao proces prevazilaženja kapitalizma demokratskim sredstvima, koji sledi viševekovnu tradiciju emancipatorskih borbi radnika, seljaka, žena i starosedeoca. To demokratsko prevazilaženje kapitalizma se odvija:

  • NA POLITIČKOM NIVOU oblikovanjem i uvođenjem novih oblika saradnje zajednice u saodlučivanju o javnim pitanjima, kao što su participativni proračun, neposredna demokratija na lokalnoj ravni (sa građanskim skupovima i javnim skupštinama) i zamena predstavničkog sistema neposrednim učešćem u saodlučivanju i delegatskim sistemom;
  • NA MIKROEKONOMSKOM NIVOU sa uvođenjem oblika ekonomske demokratije, kao što su zajedničko vlasništvo zaposlenih, su- i samoupravljanje, te zadružništvo;
  • NA MAKROEKONOMSKOM NIVOU sa ukidanjem tržišta i konkurencije kao društvenih mehanizama koji u kapitalizmu prouzrokuju stalne krize i sa uspostavljanjem alternativnih načina koordinacije proizvodnje i raspodele dobara kao što su saradnja između proizvodnih jedinica umesto konkurencije i demokratsko planiranje umesto ”slepe” tržišne proizvodnje;
  • U ODNOSU PREMA OKOLINI sa planiranjem obima privrede u skladu sa nosećim i regeneracijskim sposobnostima okoline, te sa održivim i stabilnim privrednim rastom utemeljenim na redistribuciji već postojećeg bogatstva i istovremenom uvođenju ekološki prihvatljivih tehnologija; za to treba na globalnoj ravni obezbediti jednakopravan pristup svake pojedinke i svakog pojedinca vodi za piće, obradivom zemljištu i drugim prirodnim resursima koji omogućavaju pristojni život;
  • U ODNOSU PREMA KLASNOM PITANJU I IDENTITETSKIM PITANJIMA sa ukidanjem kako klasnih razlika između rada i kapitala tako i svih drugih oblika nejednakosti i podređenosti na društvenom nivou, naročito diskriminacije na osnovu rase, pola, polne usmerenosti, nacionalne ili etičke pripadnosti i hendikepa.

Svesni smo toga da ova politika ne može opstati u samo jednoj državi i zalažemo se za internacionalizam. Zauzimamo se za ukidanje svetskog kapitalizma, te se stoga nadovezujemo na emancipatorske pokrete i partije iz celog sveta. Naša borba se smešta u svetski protivkapitalistički pokret, kako ga oblikuju evropski Indignados, platforma ¡Democracia Real YA!, grčka Syriza, nemačka Die Linke, francuska Front de Gauche, španska Izquierda Unida, zapatisti i bolivarski revolucionari Latinske Amerike, i na kraju, ali ni u kom slučaju manje važni, egipatski sindikalisti i kineski radnički pokret.

Emancipatorski pokreti za promenu sistema se naime organizuju na dva načina. S jedne strane se organizuju kao partije koje žele dobiti političku moć i delati kao protivsistemski režim, a s druge strane kao pokreti koji se bore za promenu sistema bez želje za preuzimanjem političke vlasti. Idealna pozicija je jednakovredno udruživanje obe protivsistemske strategije za dostizanje istog cilja: onih koji deluju odozdo, i ukidaju dosadašnje društvene odnose, i onih koji u formalnom političkom prostoru menjaju politike odozgo.

Program Inicijative za demokratski socijalizam

Inicijativa za demokratski socijalizam je politički projekat čiji je cilj postizanje gore navedenih ciljeva. Načela demokratskog socijalizma ne mogu biti dostignuta preko noći nego zahtevaju postepeno uvođenje i razvoj. Naše neposredne smernice su reformskog tipa, ali pri tom ne zaboravljamo da želimo da prevaziđemo kapitalizam i uspostavimo solidaran, tolerantan i održiv sistem. To nije utopijski oblik društvenog uređenja već konkretan zahtev cele radničke klase, zahtev svih nas, koji zarad preživljavanja moramo prodavati vlastitu radnu snagu.

Kratkoročni predlozi su:

  1. Dalji razvoj kvalitetnih javnih usluga za sve stanovnice i stanovnike. Zdravstvo, obrazovanje, socijalna zaštita, javni prevoz, kulturna dobra, pravna pomoć, te starosne i invalidske penzije moraju se obezbediti iz javnih i neprofitnih institucija, ujedno garantujući potpuno finansiranje tih usluga iz javnog budžeta.
  2. Uvođenje i razvoj savetodavnih oblika neposredne političke demokratije, koje će omogućiti strpljivo saodlučivanje o zajedničkim potrebama po principima ljudskih prava i socijalne pravde istovremeno debirokratizujući sve institucije političkog predstavništva i socijalne države. Mora biti garantovano učešće zajednice, zaposlenih i „korisnika/ca“ pri odlučivanju, jer samo institucije koje sve uključuju mogu pružiti usluge na osnovu stvarnih potreba.
  3. Uspostavljanje ekonomske demokratije. Pravo na suupravljanje i suvlasništvo u preduzećima su temeljna demokratska prava zaposlenih, jer zaposleni moraju imati mogućnost odlučivanja na svim nivoima, kako u privatnom tako i u državnom sektoru.
  4. Privredna politika koja će se zalagati za punu zaposlenost, kao i socijalni i ekološki održivi razvoj, zasnovan na socijalnim i ekološkim uslovima proizvodnje. Preusmeravanje ekonomskih prioriteta u razvoj privrednih ogranaka obnovljivih izvora energije, energetske efikasnosti, strateških prirodnih resursa (kao što su šume, vode, semena, obradiva zemlja), prehrambeno samosnabdevanje; uz paralelno uvođenje progresivnih ekoloških poreza.
  5. Puna zaposlenost i skraćivanje radnog dana. Četrdesetočasovna radna nedelja u okviru današnje produktivnosti i automatizacije proizvodnje je prevaziđena, te je jedan od glavnih uzroka nezaposlenosti. Zauzimamo se za skraćivanje radnog vremena do granice koja bi omogućila punu zaposlenost.
  6. Podizanje nivoa minimalne plate na minimum 70% prosečne plate. Treba okrenuti trend rasta društvene nejednakosti i odrediti maksimalne razlike u platama.
  7. Transformacija sistemski važnih banaka u javni servis po ugledu na sistem javnog obrazovanja i javne zdravstvene zaštite. Banke moraju služiti javnom a ne privatnom interesu.
  8. Promena poreske politike u pravcu progresivnog oporezivanja do granice koja će omogućiti gore navedeni nivo i kvalitet javnih usluga. Potrebno je podići poreze na dobit pravnih lica i porez na finansijske transakcije, kao i porez na zemljište i slične imovine što dosledno treba da obuhvati sve vlasnike (uključujući i verske zajednice) koji prelaze određenu granicu prihoda.